Danas je Badnji dan - Ovo su običaji i verovanja

Pravoslavni vernici koji poštuju julijanski kalendar danas obeležavaju Badnji dan koji najavljuje najradosniji hrišćanski praznik, Božić.

Badnji dan počinje rano ujutru sečenjem badnjaka koji se sa prvim mrakom unosi u kuću, a osim toga, obeležava se liturgijama i okupljanjem porodice za posnom trpezom. Nazvan je po sečenoj grani hrasta badnjaku, svetom drvetu Slovena.

To je poslednji dan božićnog posta, kojim se vernici pripremaju za proslavu Božića kojim se slavi rođenje Isusa Hrista. Badnji dan i Božić su nerazdvojni ne samo zato što dolaze jedan posle drugog, već i zato što se dopunjavaju shvatanjima i običajima koje narod vezuje za njih.

Narodni običaji oko Badnjeg dana su dosta stari i do danas se dosta njih izgubilo ili zaboravilo, u različitim krajevima običaji se umeju razlikovati u nekim elementima, ali i pored toga ipak postoji dosta zajedničkih običaja koji su vrlo slični.

Jedan od njih je da se uz badnjak u kuću unosi i žito kako bi naredna godina bila plodna, ali i slama čime se prinosi žrtva duhu Hrista koji je rođen na slami. Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Na Badnje veče se ne spava, već se bdi i očekuje svečani trenutak rođenja Hristovog. Prema verovanjima, na Badnji dan ništa ne treba da se iznosi iz kuće

Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i d ruga posna jela. Bitno je da se ovaj praznik provede u svom domaćinstvu u krugu porodice, sa radošću i ljubavlju. Prema običajima srpskog naroda, na Badnji dan i Badnje veče ne ide se u goste. 6. januar praznuje se u porodici.

Šta predstavlja Badnjak i zašto je to baš hrast?

Badnjak je sirova hrastova ili cerova grana koja se uoči Božića loži na vatru. Nastao je od reči bdenje (uoči praznika Hristovog rođenja), od glagola bdeti po uzoru na latinsku reč istog značenja vigiliae) i to verovatno na području jadranskog zaleđa gde je ona posvedočena, odakle se dalje širila. Sam običaj unošenja badnjaka prvi put je zabeležen 1272. u Dubrovniku.

Od sveg drveća Sloveni su posebno veliki značaj pridavali hrastu jer je on bio simbol njihovog vrhovnog boga Peruna. Stari naziv za Peruna, Perkyn, u prevodu znači hrast. Pošto je simbol boga groma, logično je da su Sloveni hrastu pripisivali posebnu božansku čast. On je bio značajan i zbog svojih prirodnih osobina – dugovečnosti i čvrstine. Zato ne treba da čudi što su Srbi upravo hrast odabrali da im bude badnjak.

Badnjak simboliše staru godinu i nagoveštava početak nove i rađanja novog sunca.

Foto: Serbia_ortodox/instagram