Sudbina je nekad bila u njihovim rukama

Suđenice (demoni sudbine) su mitološka bića u obličju žena koje određuju sudbinu novorođenog deteta. One su predstavljale tri doba čoveka: mladost, zrelost i starost. Zamišljale su se kao lepe devojke sa raspletenom kosom, odevene u belu odeću. 

Po narodnom verovanju određivanje dečije sudbine se obavljalo tokom prve tri večeri po rođenju. Tada je trebalo da majka i dete leže na zemlji. Da bi se suđenice odobrovoljile, spremale su im se naročite ponude. Kuća je trebala da bude čista i uredna, a sve tri večeri je morala da gori svetlost. Na trpezu namenjenu suđenicama, preko čistog prekrivača su se stavljale tri pogače namazane medom, tri čaše vina sa tri kocke šećera i jedan dukat ili bilo kakav nakit od zlata. Trpezu je trebala da pripremi babica. Pogaču bi kasnije pojela tri muškarca, ako je dete muško, ili tri žene, ako je dete žensko. Zlatni predmet bi ostajao kao trajno vlasništvo deteta. Treće bi se veče pod detinju glavu stavljao bosiljak i kolači, a pored kreveta kandilo. Do izricanja presude, majka ne bi trebala da izlazi iz kuće.

Suđenje bi otpočinjala najstarija suđenica koja bi detetu odredila nepovoljnu sudbinu, druga bi to ublažila, dok je treća nalazila pravu meru. Reč najmađe je presudna. Po mnogim verovanjima suđenice su nevidljive, ali se mogu čuti njihovi razgovori. U narodnim pripovetkama, njih čuje jedino stranac koji se našao u kući gde se rodilo dete.

Tako jedna priča govori o čoveku koji je zanoćio u kući gde se rodilo dete, to je bila treća noć i on je čuo suđenice. Jedna je presudila da dete umre odmah, druga kada bude malo odrastao, treća da padne u bunar na dan svoje svadbe. Putnik nije ništa rekao ukućanima, ali ih je zamolio da ga pozovu kada dođe vreme svadbe. Tada je naredio da se zakuje bunar, ali to nije moglo sprečiti sudbinu, pa je mladoženja legao na bunar i umro.

Postoji mnogo priča o suđenicama, jer se veruje da je svakom čoveku određenaa sudbina koja se ne može promeniti. Drugačiji nazivi za suđenice su: usud, suđaje, orisnica..